Nije to ta detelina!

Mesecima se rešavam da napišem koju reč, tačnije ličnu ali i kolektivnu (im)presiju, o nedavno projektovanom megalomanskom klubu o kojem se dugo pričalo na prostorima Niša. Isprovociran odnosom prema posetiocima, dođoh na ideju da analitičkim putem zaključim, šta je to tako „Ajriš“ i tako „Pab“ u Zelenoj tvorevini koja se nedavno, poput svemirskog broda spustila na tradicionalni kej.

Pošto smo mi južnjaci nekako navikli, da sve što je novo primamo oberučke, na trenutke zaboravljajući na sve ono staro što nam je nekad bilo sastavni deo života, i sam sam danima pred otvaranje cupkao i nadletao ovu tvorevinu, radujući se nailazećim danima i skupljajući crkavicu da se na otvaranju pošteno okrepim nekim Ginisom ili Kilkenijem, kao što i jeste red u Irish pubovima po belom svetu.

Prvi pokušaj:
Otvaranje.
Ja: Predstavnik prosečne studentske klase, sin radničke klase, unuk radničke klase. Prihod? Dedina penzija. Prvog u mesecu proporcionalno sa penzijom raste i samopouzdanje. Pre otvaranja popiti par piva u parku, ostatak potrošiti u novootvorenom pabu.
Prosečan čuvar paklenih vrata, savremeni kerber aka Obezbeđenje paba!?
Siguran sam da mali nema više od jedne crvene. Šta će mi takav unutra. Da sedi celo veče uz jedno pivo. Selekcija. Dezinfekcija, Destudentizacija.

-Gde si pošo?
-Pa unutra!?
-Kolko imaš godina?
-Dvadeset i jednu.
-A ok. Sve je rezervisano, sačekaj malo ispred…
Aha važi, odoh u kafanu da utolim svoju bol jer ne udjoh u veličanstvenu palatu.

Misija neuspela

Pokušaj broj dva.
Iskoristivši svoj nekadašnji bokeški naglasak, pokušavam par nedelja kasnije, da kao totalni stranac u gradu probam da testiram ljubaznost prema gostima.

Dobro veče, može li se unutra. Eo sad doputovasmo brat i ja, pa nam rekoše ođe je neko dobro mjesto za provod, a i mi velimo da potrošimo neki keš.

-Momci, sve je rezervisano, sačekajte malo ispred.-reče kerber ispred praznog ajriš paba u pola 12 uveče.

–Što veliš, rezervisano, pa unutra nema nikoga!?- nastavljam dok pored mene bez problema ulaze dve prilično oskudno obučene dame.

Oćeš da nikad ne uđeš unutra-nastavi tip bacajući ogromnu senku na mene.
–Neka neka, idem neđe drugo– izgovaram dok se povlačim, razmišljajući o tome kako ni Ircima ovde nije mesto.

Misija neuspela.

Ispijajući pivo ispred pomenutog mesta, i gledajući čas u reku a čas u klijentelu koja je tek kad bi ispunila sve uslove kao u rijaliti šou ulazila u svemirski brod, odlučio sam da trećeg pokušaja neće ni biti. Nakon što su mi prijatelje izbacili sa svirke niškog ska benda zbog nedostatka zaliha novca za nove i nove ture, došao sam na ideju da treći pokušaj zaista bude u Irish pubu.
Zvao se Four Bells i nalazio se u Beču. Irski naglasak zaječao je iz šanka. Dve nasmejane konobarice i jedan malo smoreni šanker dugajlija, utrkivali su se ko će prvi da me pita šta ću.
One Kilkeny.
Ok.Just a moment…
Here u are.
Grazie.
Prego..

Dok je sa reprodukcije starinskog radija pičila Kleptonova Lejla ja sam se stapao sa izrezbarenim šankom, lutao očima po ispijenim bocama Jamesona, i ulivao u sebe gorkoslatku crvenkastu tečnost. Razmišljao sam o jugu. O komercijali. O kompleksima. Na kraju krajeva i o tome da sam hiljadu kilometara daleko od kuće, a osećam se tako domaće.
„Nije zlato sve što sija“- izgovorio sam sebi u bradu razmišljajući o nišlijskom fensi pabu.