Drugi koncert Van Goga iz lične perspektive
Ako tad nisam dušu ispustila – nikad
neću. Evo, kunem se u život svoj bedni ovozemaljski, nosiću od danas Đuletovu sliku u novčaniku tik uz trzalicu koju mi je poklonio.
Samo Đule može da izgleda moćno čak i kada je ispred njega mikrofon ukrašen nekakvom šljaštećom srmom, koju je neko verovatno izbacio iz kutije sa novogodišnjim dekoracijama jer je blještala više nego same sijalice – pa bez maske za varenje nisi mogao da gledaš u jelku. Samo Đule može da bude car čak i kada usred nastupa prebaci peškir preko glave, kao što sam ja kao klinka stavljala babine marame preko tintare glumeći Kasandru duge kose (ali sam ja car bila samo babi). Samo Đule ume da u pauzi između pesama dozove konobara da bendu donese pivo, a zatim tim pivom napoji par srećnika iz prvih redova sa najdužim i najbržim rukama. On pravi selfie sa publikom, uteši i nasmeje devojku iz publike jer mu se učinil da je tužna. On na bini otkopča kaiš i dok ti izbečiš oči on se zakopča, i shvatiš da si se uzalud nadao i da je samo skidao onu šklopociju koja mu je zadenuta za pojas, pa iz nje viri žica do slušalice u uvetu – ne znam ja kako se to zove, ne zamerite neukom ekonomisti.
A onda grune u mikrofon uz pratnju sjajnih članova benda, i osetiš žmarce kako ti prolaze kroz svaki deo tela, trese ti se tlo pod nogama, adrenalin udara u onoliko mozga koliko ga imaš – pa i preko toga. U sebi zahvaljujem Bogu, boginjama, nebesima, univerzumu i Đuletovim roditeljima što ga u detinjstvu nisu vodili kod logopeda te mu je ostalo ono fantastično vrskavo “r”. Stari hitovi – novi hitovi, podela je besmislena. HITOVI. Neopisiva energija pulsirala je u ritmu pesama koje su publiku povezivale u jedinstvenu celinu. Atmosfera na koncertu bila je toliko intimna da si bez problema mogao da
pozoveš nepoznatog ljubitelja ove fenomenalne muzike koji skače rame uz rame sa tobom da ti bude kum na svadbi, naravno da ako bi svadba bila u planu. Ovaj ispred tebe u silini zanosa skoči, zgazi te slučajno, slomi ti tri prsta na jednoj nozi i klepne te laktom u rebra – ti ga pitaš kako se zove, poljubiš ga i nazoveš dete po njemu. Eto, takva je bliskost vladala u masi. Ruke u vis, osmeh na lice, puno srce. Prosto ti dođe da pustiš koju suzu nevericu i uzvikneš “Hvala ti, Van Gože, hvala ti!”. Zaista neizrecivo odlični utisci, verujte.
(prazan red zbog neizrecivosti)
U jednom trenutku, uz prve taktove pesme “Zemlja čuda”, učini mi se da Đule gleda u mene. “Gusko glogovnjačo, to misli još pet stotina ljudi oko tebe”, pomislim. Ma, on pruža ruku prema meni. Okrenem se levo, pa desno, pogledam u Đuleta. Upitnim pokretom upirem kažiprst u svoju malenkost, on klima glavom. Pođem ka bini, i sreća što sam bila u prvim redovima jer bih se verovatno skljokala usput da je razdaljina bila veća. Pomaže meni Đule da se popnem na binu, u sebi psujem organizatore što nisu predvideli ovako nešto i postavili neki stepenik, makar gajbu, kamen, balvan. I tad bejah pred mrešku. Pleše Đulence sa mnom uz stihove “I can’t help falling in love with you”. Evo oči da mi ispadnu ako lažem. (Dabogda se pesma ne završila, karma mi duguje mnogo lepih trenutaka, sad je prilika da se razdužimo, a ja bih malo i na recku ako može pa nek’ me grom sutra pogodi!). Cvrc. Završila se pesma, Đule me poljubio u ruku (neću da se kupam dok me ne nateraju!) i ja se vratih nazad u publiku, sve zahvaljujući mami i tati što me napraviše ovako visoku, u suprotnom upr’o bi prstom u mene sutra malo. Još mi kasnije dade i trzalicu, i ešarpu koju je neko bacio na binu (a koju sam kasnije vratila vlasnici na njen zahtev, jer joj je to bio drag poklon od izabranika. Nadam se da će Đule pročitati ovo VIDI, ĐULE, DUŠA SAM OD ČOVEKA, AKO RAJ POSTOJI POSTAVIĆE ME ZA PREDSEDNIKA TAMO).
Na stranu moje lične impresije i trenutna spremnost da na zahtev benda na čelu istetoviram “Van Gogh – one love” (iliti van lav, što bi se reklo po naški), glavu dajem da bi svi iz publike na pitanje da ocene koncert na skali od 1 do 10 dopisali odgovor “Ovo se ne može prikazati tako malom skalom”. Ponosna sam na svoje sugrađane koji umeju da cene dobru muziku, i koji dođu da slušaju istu čak i po onakvoj hladnoći (govorim iz ugla jednog zimogrožljivca. Svakako su mogli i pingvini u kaputima da đipaju pored mene makla se ne bih, živ’ mi sve). Ovo nije bio samo koncert grupe Van Gogh u Nišu, ovo je bilo druženje sa Nišlijama.
Za kraj moram da dodam: Van Gože, hvala ti.
