Opseg zvuka i granice bola
“Istraživanje mentalne obrade muzike pomaže nam da odgovorimo na velika pitanja o strukturalnoj organizaciji mozga.” Prof. Rej Džekendof, Univerzitet Tafts
Različita su ispitivanja vršena poslednjih decenija, i dolazilo se do fascinantnih zaključaka koji se tiču reflektovanja muzike u ljudskom umu. Kao glavnu nit koja se uočava kada je reč o radovima na ovu temu izdvaja se distinkcija između instant, odnosno trenutnog i dugoročnog uticaja muzike na ljudski um. Koliko se muzika kvalitetno reflektuje na um u mnogome zavisi i od toga kojim se medijumom ona isporučuje u fizički prostor. Tu na scenu stupa ozvučenje kao jedan od osnovnih načina da se muzika odnosno zvuk prenese iz polja ideje na polje ostvarenja.
Visina tona
Kada čujemo određeni ton, nadražaj aktivira posebne receptore u unutrašnjem uhu, koji dalje šalju signal mozgu. Studije pokazuju da taj signal u mozgu ima različite putanje u zavisnosti od njegovog intenziteta i frekvencije. Zapravo, u mozgu se nalaze posebno grupisane ćelije koje se udružuju u regione, pa svaki taj region ima opseg na koji može da reaguje.
Opseg nije striktno određen, pa se iz dana u dan naše perceptivne moći menjaju. Zbog toga neki ljudi imaju mogućnost da čuju, a samim tim i otpevaju veoma niske ili visoke tonove. Od toga kakav zvučnik emituje ton zavisi i koliko če uverljivo zvučati određeni signal. Pojedini zvučnici imaju mogućnost da emituju velike opsege zvuka dok se kućno ozvučenje nekada zaustavlja na opsegu koji prija kućnom ambijentu.
Zvuk se na kućnom ozvučenju vrlo često može kontrolisati pomoću potenciometara na samom zvučniku dok koncertno ozvučenje podrazumeva čitav sklop pojačala, mikseta, vuferea, basova itd.
Ritam
Što se ritma tiče, malo je drugačiji proces prepoznavanja jer su uključene obe hemisfere mozga. Naime, kod nekih komplikovanijih ritmova EEG snimci pokazuju da se osim leve hemisfere koja prepoznaje ritam uključuje i desna polulopta mozga, pa su obično reakcije na ritam propraćene motoričkim pojavama. Šnajder i Lardž su 2005-te godine izveli studiju, i došli do zaključka da najjednostavniji ritmovi u čovekovom mozgu provociraju između 20 i 60 Hz gama talasa. Nakon što su utvrdili da se ova frekvencija ne menja, ni sa propuštenim jednim ili više elemenata u ritmu, shvatili su da mozak, posle nekog vremena prepoznavši ritam, nastavlja da poput metronoma prati isti bez obzira na slušni ulaz. Gama talas predstavlja obrazac moždanih talasa kod ljudi koji se aktiviraju spoljašnjim nadražajima a kreću se u frekvenciji od 25 do 100 herca. Prosečna vrednost je 40 hz.
Emocije
Različite melodije različito utiču na emocije kod ljudi. Slušajući Arnolda Šenberga koji neguje atonalnost, sami možete ispitati granice sopstvene mogućnosti percepcije disharmonijskih melodija. Kada se reprodukuju neprijatne melodije u zadnjem delu moždane kore, aktivira se osećaj konflikta odnosno emocionalnog bola. Dokazano je, takođe, da je desna hemisfera u korelaciji sa emocijama, te su stoga mnogi muzički teoretičari, neurolingvisti, filozofi došli na ideju da povežu emocije sa različitim tonalitetima.
Ovakav pristup muzici nije nimalo besmislen jer se u mnogim segmentima pokazao kao potpuno relevantan. Zapravo ono što su fonovi u jeziku, tonovi su u muzici, pa stoga ne čudi da postoje prijatni i neprijatni tonovi jer je svakako mnogima finije da slušaju jezik pun samoglasnika, nego mnoštvo “nabacanih” konsonanata.
Buka i bes
Loše ozvučenje ili prejako ozvučenje ponekad mogu uticati na ljudski um i ljudsko ponašanje. Glasna muzika vrlo često ugrožava saobraćaj, noramlno ljudsko funkcionisanje pa i međuljudske odnose. Buka može biti uzročnik raznih neuroza, hronične neispavanosti ali i direktno uticati na ljudski sluh.
Zbog toga treba dosta obraćati pažnju kada je u pitanju ozvučavanje prostorija, koncertnih prostora ali i slušanje muzike na slušalicama ili prilikom korišćenja studijskih bubica. Buka predstavlja sve one neželjene zvuke i tonove koji prelaze određeni opseg. Buka svakako nije opšta stvar jer se ponekad mora uskladiti sa individualnim potrebama. Ipak, pojedine visoke vrednosti jačine zvuka mogu se okarakterisati kao buka iako je ona najpre subjektivni doživljaj zvuka.
