Nišvil – utisak vrlo lične prirode
Uvek, kad se začuje poslednji pisak trube na nekom od stejdževa, i odsvira finalni bit na „Midnight jazz-u“ osetim nezadrživu melanholiju jer se Niš vraća u kolosek. A svako vraćanje u kolosek, moram priznati, pada mi teže nego prethodno. Na koncu avgusta kao neka posrnula zvezda padalica, mi Nišlije mašemo sezonskim gostima koji se vinu nazad u svet, i čekamo još po koji događaj da nam ofarba muzičku i kulturnu scenu grada. I regiona.
Uz ozbiljnu zamerku PR timu što je umalo dozvolio da zbog vetra u pramac subotnje večeri, čitava iscrpna i dugogodišnja nišvilova epopeja doživi brodolom jer je glavni glasnik ostao bez glasa, i ovogodišnjem Nišvilu želim da poručim da je ipak najbolje što u gradu imamo. Obaveštavanje javnosti u realnom vremenu, dragi moji, kada se nepredviđene situacije dogode (bilo da vetar oduva slovo dekoracije, zvučnik ili binu) prvo je što se uradi. Dvojezično, podrazumeva se, jer vaši su gosti i ciljna grupa i oni koji do festivala prelete milje.
Dozvolite da budem suviše ličan i kažem da bi mi nesumnjivo koncert Darka Rundeka bio najomiljeniji na ovogodišnjem festivalu. Da ga festivalski “delay“ koji će na kraju ispasti još i veoma dobra stvar jer poslastica još uvek traje, nije odgodio za petak, Rundekova bi mi muzičko-scenska predstava i te kako uzbudila urođene melanholične senzore. Ovako, ostaje bojazan da se zbog privatnih razloga možda nećemo družiti, pa stoga moram da, kao nastup koji me je potpuno neobjektivno izmestio iz šina, izdvojim reinkarnaciju Ele Ficdžerald iz prve večeri festivala. Ali pošto je u nas još uvek na snazi ona najgluplja maksima da “muškarci ne plaču“, onda i neću reći da sam nekoliko puta zbog magične Peti Ostin ispod šešira skrivao pogled od ljudi sa zapadne tribine koji isto tako ne plaču ama baš nikad.
Da me potpuno vrati u onaj bezbrižni Nišvil stadijum potrudilo se drugo veče kada je gradacija emocija bila direktno proporcionalna gradaciji energije na bini. Posle legendarnog neuništivog Ala Fostera i ekipe okupljene oko njega, za koje Nišlije možda nisu bile poptuno spremne, s obzirom na večitu buku zbog preklapanja publike i žanrova, Nik Vest, Alfa Blondi i Del Arno – odlična kombinacija. Kočetova i Kameliju ne pominjem isprva, jer su da budem iskren ostali u senci velikog broja hedlajnera te večeri. Ali to je valjda cena koju plaćaju izvođači na festivalima. Iako njihovi nastupi zaslužuju svaku pohvalu, jednostavno publika u Nišu ne dolazi na vreme. To govori u prilog činjenici da je tokom njihovih nastupa publika bila filtrirana i po meri izvođača.
Al Foster Kvintet; Foto: Ivan Dinić/ Balkanrock
Nedostatak treće večeri samo je pouka koju će, nadam se, organizatori festivala shvatiti kao opomenu, a vetar koji je duvao prilagoditi svojoj plovidbi. To im makar ja želim. Slušajući ili živeći džez, tek, organizatori su makar što se tiče programa, uspeli da vrlo vešto improvizuju i festival preusmere na dobar kurs, premda je vrlo malo falilo da sve ode niz vodu. Improvizacije su neki primetili, neki ne, ali vas molim da vam ne prerastu u naviku, iako ste se sasvim dobro snašli.
Najhrabrijima koji su uprkos vetru nastupili na Air stageu (ah slučajnosti – air=vazduh) želim da u narednom periodu dočekaju nastup na Earth and Sky binama, malo čvršće i jače konstrukcije. Ili makar samo jednu čvrstu “Earth“ binu, toliko čvrstu da ne poželi da poleti u nebo sluđena imenom “Sky“ bine.
Foto: Ivan Dinić/ Balkanrock
Što se obimnog programa i poslednje večeri tiče, o njoj će govoriti kolega koji ju je sadržajnije posetio, a ja bih da pohvalim gest otvaranja kapija na Midnajtu kao dobar način da se oduži publici zbog blage nespremnosti i više sile iz večeri koja je prethodila.
Uzevši u obzir da su volonteri samo heterogena grupa mladih ljudi koja voli da se druži, zamolio bih vas, dragi prijatelji, da im ne dozvolite da sami donose odluke da se penju na stiroporna slova, uprežu ih poput trojanskog konja. Svakako im čestitam na tome što su slovo koje je oduvao vetar fiksirali, ali da je neko od njih pao sa slova visokog nekoliko metara u antičke iskopine, da li bi iko preuzeo odgovornost?
Dekoracija posustala od vetra, Foto:nm
Predlažem da naredne godine na aerodromu, autobuskoj i železničkoj stanici instalirate “Nišvil“ štandove na kojima će volonteri nasmejani čekati goste čije zbunjene face dodatno uplaše tmurne zidine i arhitektura pomenutih mesta. Vedra lica će gradskim gostima uliti poverenje ili ih makar sprečiti da divljim taksistima daju 1000 dinara za prevoz od kilometar.
I na kraju verujem da bi Avishai Cohen, Diana Krall, Hiromi, Herbi Henkok voleli da sviraju u Nišu. Mi bismo, svakako, voleli da ih čujemo.
