Nišville 2014: četvrto festivalsko veče
Posljednje veče ovogodišnjeg Nišville Jazz festivala ostaće nam u sećanju kao jedno od najboljih u istoriji Nišvila. Puno odličnog džeza i još boljih fuzija sa istim karakteriše ovo neverovatno veče.
Blues Brothers
Veče je otvorio beogradski sastav Fish in Oil. Kombinujući džez, bluz, funk, rok, surf i filmsku muziku kroz svoje autorske pesme ovi momci su uspeli da dođu do veoma originalne fuzije koja se ne da svrstani ni u jedan od postojećih muzičkih pravaca. Uostalom zar je bitno šta sviraju ako to rade odlično, sa puno energije i emocija?! Krenuli su brzom pesmom, a već sledeća je imala spor ritam. Zatim su polako, kroz svaku sledeću pesmu ubrzavali da bi koncert završili još jednom pesmom koja kao da je pozivala na igranje. Sve vreme je dominirao saksofon Dušana Petrovića, a najveće oduševljenje dolazilo je u momentima kada je svirao dva saksofona u isto vreme.
Nabuki Takamen,foto: Julija Stojkovic
Nakon Beograđana na bini pored otpočeo je koncert Japanac Nobuki Takamen sa svojim triom. Ovaj sjajni gitarista nije krio oduševljenje publikom, festivalom i gradom gde je boravio prethodna dva dana slušajući sjajnu muziku. Uspeo je čak da nauči i po koju našu reč pa je svoj sastav predstavio na srpskom. Uz pratnju basa i bubnjeva odsvirao je po nekoliko pesama sa svoja 4 albuma među kojima i: Red dragon fly, One big shot, Homeward bound, Strolling downtown. Čisti, kristalno jasni tonovi gitare i sklad instrumenata odzvanjali su kroz prostor i ostavljali publiku zanesenu ovom divnom muzikom. Prijatne, divne melodije koje je Nobuki odsvirao sinoć siguran sam da će mnogi iz publike ovih dana preslušavati na internetu. Nobuki je na kraju sa nesvakidašnjom poniznošću za svet u kome živimo zamolio da posetimo njegov sajt, pa evo za one kojima se dopalo http://www.nobukitakamen.com.
Daniel Marques trio, foto: Katarina Jovanovic
Zatim je usledio koncert još jednog tria, ovog puta sa sasvim drugog kraja sveta, iz Brazila. Daniel Markes (Daniel Marques) i njegov trio pokazali su sasvim drugačiji zvuk džeza. Energična, na momente veoma snažna emocija slivala se u publiku sa pesmama poput Bright and dark, Imposible places… Daniel svoj džez bazira na folkloru svoje zemlje, pa i ne čudi sva ta strast koja izbija iz njega, ali i iz njegove muzike. Danielu ovo nije bio prvi koncert na Nišvilu, prethodni je održao 2009. godine kada je, kako sam kaže, bio mnogo mlađi. S obzirom na želju i nadu koju je iskazao ovaj sjajni brazilski gitarista i reakciju publike, možemo očekivati da ćemo ga čuti još koji put na Nišvilu u predstojećim godinama.
Iyeoka Okoawo, foto: Dejan Pejčić
Došao je red i na koncert koji je publiku podigao na noge. Ijoka Okoavo(Iyeoka Okoawo), Amerikanka nigerijskog porekla, sjajna pevačica i tekstopisac, oduševila je sve u publici. Koncert je počela pesmom Baba, pesmom sa malo teksta, ali čak i za one koji ne razumeju ni reč engleskog, veoma emotivnom. Među poznatijim pesmama koje smo sinoć čuli bile su i Yelow brick road (glavna muzička tema popularne serije “Fairly legal”), Every second every hour i Say yes (sa istoimenog albuma). Publika je pokrenuta ritmom igrala sve vreme, a nije bilo moguće ne diviti se glasu Ijoke. Ljubav i romantika koju je slala ova neverovatna pevačica dotakle su i raznežile oduševljenu masu. Divan, emotivan koncert završila je pesmom Revolution.
Blues Brothers, foto: Dejan Pejčić
The Original Blues Brothers Band, grupa zbog koje su mnogi i došli na Nišvil ove godine, bio je razlog ogromne gužve ispred bine na kojoj su svirali još mnogo ranije nego što je koncert počeo. Početak odložio i problem sa opremom, pa je publika desetak minuta gledala kako tehničari jure na i sa bine pokušavajući da reše problem. Na kraju, uz zvuke gitare koju je svirao Stiv “The Colonel” Kroper (Steve “The Colonel” Cropper) i pesmu Green Onions, polako su, jedan po jedan, izlazili na binu članovi legendarnog sastava Braće Bluz i priključivali se Stivu. Poslednja su pred publiku izašla Braća Bluz: Rob Paparoci (Rob “The Honeydripper” Paparozzi) i Bobi Harden (Bobby “Sweet Soul” Harden) u svojim crnim odelima, sa šeširima i Rej ban naočarima. Soul Man, Going Back To Miami, She Caught The Katy, Messing With The Kid, Do You Love Me, Sweet Home Chicago neke su od pesama koje smo sinoć čuli u izvođenju samih majstora. Na bini im se povremeno pridruživao i Tomi Mekdonel (Tommy McDonnell), treći pevač, treći Bluz Brat. Bend je svirao sjajno, uigrano do u tančine. Pevači nisu bili ništa manje dobri, fenomenalni glasovi. Koncert je odmicao, pesme su se nizale, na bini ja vladao pravi šou. Publika je u glas pevala refrene svima poznatih pesama, a oni koji su imali uslova, odnosno prostora, ispratili su koncert i igrajući. Tokom koncerta dodeljena je i nagrada Šaban Bajramović saksofonisti grupe Luu Mariniju (Lou “Blue Lou” Marini). Najpoznatija Everybody need somebody, ostavljena je za bis. Publika je pevala iz sveg glasa, Rob, Bobi i Tomi skakali su na bini, pevali i trudili se da publiku nagnaju na još energičnije reakcije. Pridružile su im se i volonterke plešući.
Proces, foto: Dejan Pejčić
Za kraj jedna od najboljih grupa iz Niša, Proces, i jedan od najboljih koncerata na Nišvilu ove godine. Taxi, Novac, Bezbrižno, Moj san, Ja sam tu, Pesma br.7, Lift, Dušanovom ulicom, pesme koja su jedna za drugom vodile do kraja ovog ljubilarnog, dvadesetog po redu Nišville Jazz festivala. I tako se Nišvil završio uz skakanje i pevanje na sve strane.
Sad ostaje veliki posao organizatora da nakon ovog sjajnog festivala, probaju da sledeće godine naprave još bolji. Uz sve probleme sa novcem, ostaje strepnja i briga za opstanak jednog od najboljih festivala na ovim prostorima. Ako se publika pita, ovaj sjajan festival pun odlične muzike trajaće još mnogo godina.
