„Doručak me smiruje, zato ga i preskačem“ – Repetitor u Feedbacku, petak, 2.4.

Autor fotografije: Luka Knežević - Strika*

Koncert najavljivan već danima, možda čak i nedeljama unapred, preko eventa na Fejsbuku i raznih drugih sajtova (uključujući i nis-music.net), preko postera, plakata i koječega još, konačno je, u petak uveče, i održan u našem dragom Feedbacku. Trebalo je da počne u 23h, evidentno se kasnilo (jer da nije, ne bih naglašavala kad je planiran početak), klub se polako i neprimetno punio.

Zapazila sam bubnjarku Milenu Milutinović i basistkinju Ana-Mariju Cupin kako više puta protrčavaju kroz klub, javljaju se na telefon, pričaju sa ljudima, izlaze i ulaze. Negde oko ponoći, u Feedback, prilično diskretno, ulazi Boris Vlastelica, za koga su kružile priče da je morao dobro da se naspava pre svirke. Probija se do šanka, pa do bine, još par trenutaka i eto njih na sceni! Apsolutno ležeran stil, kako volim da kažem, farmerke-majica-košulja, i opušten Boris nam se zahvaljuje na „ovolikom broju“, kako to već ide, dodajući da je Niš njihova omiljena destinacija kad sviraju van Beograda, i nekako mi deluje iskreno, verovatno sam sklona da verujem njima više nego nekim drugim bendova.

Repetitori su prepuni energije, toliko da se ona preliva i curi na publiku i izlazi iz Feedbacka i nastavlja da šeta gradom. Imaju snage za celonoćnju svirku, kojoj kvalitet neće opasti. Sigurna sam da Boris kontroliše glas iako zvuči potpuno nekontrolisano, previše dobro i svakako vrlo ludo. Milena zato ni ne pokušava da kontroliše bubnjeve. Ona udara. Razbija, prirodno i divlje. Neverovatno, toliko se (verovatno nepostojećeg) besa iskali na bubnjevima na onom malom prostoru. Ana-Marija ima sladak, prijemčiv glas, iz neke druge priče, što se sve još bolje uklapa u sliku i kohezivno povezuje sve u celinu. 

Deset puta nedeljno slušaju divnu muziku, deset puta nedeljno krvare iz ušiju. Bili su tu i „Ogledalo“ (doručak me smiruje, zato ga i preskačem), „Pukotine“ (ti znaš da ja ne vidim štetu koju pravim), „Slamčica“ (uzeće slamčicu da ti mozak popiju), „Zli sin đavola“ (kada ti se u životu ništa ne dešava), „Prosečan čovek“ (voli da se bije i da popije), „Životinje“ (znam da lepo vreme izvuče najbolje u ljudima), „Zdravo za gotovo“ (ono što misliš da nije ti potrebno, možda faliće ti mnogo kada ne bude tu), „Izbrisati prijatelja“ (sasvim je moguće), „Opet jak“ (samo da vreme prođe malo brže), „Sve da zaboravim“ (ulice za hodanje, grad u kom se gubiš) i, naravno, „Ja“ (ne treba mi niko da mi kaže da me voli).

Vreme je proletelo, najstvarnije. Činilo mi se da su tek počeli u trenutku kada su se po zadnji put zahvaljivali i silazili sa bine. Tužno mi je nekako, stvarno bih mogla da ih slušam u ogromnim količinama i da mi nikad ne dosade. Možda je jedina mana svirke bila fuzija svih zvukova odasvud, koji su se stopili i to sve na uštrb reči, koje se nisu mogle jasno razaznati, osim u slučajevima kada znate sve reči svake pesme (u mom, npr.), pa vam to ne predstavlja problem jer ionako i sami pevate (što sam ja zdušno i radila).

Iskreno se nadam, zapravo jedva čekam da ponovo dođu. Lepo ih je slušati.

–
* Luka Knežević – Strika